Na početku dana, pojela bih desert. Ima li u tome nešto krivo?
Može li, ili baš ne može, ručak čekati?
Zašto ne bi moglo ovako – da se uloge zamijene, pa da me budi ono najljepše što ću tog dana doživjeti?
I onda da se kroz dan krećem ispunjena, da mi ništa ne treba, a ako imam cilj, da ne bude toliko važan?
Nije li tako najbolje?
Na početku dana pojesti ono najukusnije?
Pa se kroz dan krećeš site duše i samoj sebi ne namećeš nove, i možda nedostižne ciljeve?
Zašto ono najdivnije namjerno ostavljati za kraj?
Neka dođe kada dođe.
Neka to bude jutro, neka to bude zora, neka to bude prvi udah koji udahnuti moram.
A za dalje ću se već nekako snaći.
Spirit of Tara 