Prebrzo si se dala, Ovco draga… Zato i patiš…
– prošaptala je Riba.
Ne patim ja, draga Ribo, patiš ti.
Ja se nisam dala, ja sam uzela.
Uzela sam ono što želim, bez zadrške, bez igrica i kalkulacija. Uzela sam nešto za sebe jer znam da sam toga vrijedna. Ja nemam problema sama sa sobom. Uzela sam, ubrala sam taj cvijet s polja, omirisala ga, na taj trenutak je bio moj. Uvenuo je ubrzo nakon, znam…
Ali taj trenutak koji smo dijelili nije ništa manje poseban od tvoje vječnosti ili svakog dana kojeg veličaju naša zemljana braća. Ja i cvijet, moj život i njegova smrt, predstavljamo potpunost postojanja. Mi smo Ljubav dvaju ekstrema, lako ćete stati na stranu jednog ili drugog. Ali između nas nećete, ne možete. Mi pripadamo jedno drugome, potpuno.
Taj jedan trenutak ima jednako toliko okus vječnosti kao i sve vaše Ljubavne priče. Trenutak za trenutkom, dan za danom, oduvijek i zauvijek. Na različite načine gledamo na potpunost, različite stvari nas čine živim. Ne osuđuj me, molim te. Dođi mi u zagrljaj na taj trenutak, moj trenutak, i vidjet ćeš da je to ista ta Ljubav koju ti proživljavaš na neki svoj, meni čudan način.
I Ribo, molim te shvati,
ja moram imati nekoga tko će za mene umrijeti.
Spirit of Tara 