Puno preteških riječi čeka me, u tišini. U prolazu prikupljene ljutnje smežurale su mi srce da više i ne poskakuje. Kuca, ali ne veseli se. Teški dani odmotali su beskonačno klupko tuge, i sada zalasci sunca troše moje suze kao i dane koje proždiru.
Bila sam dovoljno jaka da ne plačem, ali ne i da krenem dalje prema mjestima koje ti nikada nećeš posjetiti.
Ja sam ta koja gubi, i gubit ću još neko vrijeme, dok se ne vratim unatrag, proputujem kroz vrijeme i nađem sebe, nevinu i čistu, spremnu za još jednom, spremnu za novi početak, bez nade, ali preumorna za strah, preslaba za nedoumice.
Idem, ne zato što želim, već zato što sam protjerana. Ali ostala bih s tobom, jer umorna sam od tuge, života, razočaranja.
Ostala bih s tobom, jer mi se ne traži nešto više, nemam vjere, odustajem. Dovoljno si dobar. Dovoljan.
Ali kažu, čekaju nas bolji ljudi.
Bolji ljudi.
Bolji ljudi u nekom boljem sutra.
Sve mi to zvuči kao izmišljotina, besmislica kojom tješe zaljubljive budale i one koji se nekim čudom nisu još utopili u svojim čežnjama i nadama.
Nekada sam i ja plovila tim vodama, ali više ne.
Odustajem.
Spirit of Tara 